Svake godine Gradska Knjižnica Poreč organizira „ Laurus Nobilis“ nagradu za izvorno prozno djelo. Nagrade se dodjeljuju u Istarskoj sabornici. Ove godine pohvaljen je učenik naše škole Davor Žufić za uradak „ Barba Čano i orko“. Pohvaljeni uradak biti će objavljen u zbirci učeničkih radova PoZiCa, a možete ga i ovdje pročitati.

     Barba Čano i orko

               Mnogi se slažu da je Istra  terra magica- čarobna zemlja, no ne samo da su krajolici prekrasni, nego i svako selo ima svoju priču i svoje čarobno biće. Najčešće su to vještice i more( more su kćeri vještica koje se pretvaraju u muhe i gnjave mladiće ), ponekad divovi,ponekad psoglavci, Kringa čak ima i svog vampira Juru Granda, a kažu da oko mog  sela živi orko.  Orko kojeg ponegdje nazivaju jednostavno Mrak,a ponegdje Bilfo je vrsta čarobnog bića koje se pojavljuje noću i zbunjuje putnike, pa oni ne mogu više naći put kući. Može izgledati kao magarac ili neka druga životinja, ali onaj koji živi u okolici Kirmenjaka izgleda kao veliki pas. Mnogi stari stanovnici  Kirmenjaka pričali su o tome kako su ga sreli.

        Imao sam jednog starog rođaka koji je sada već pokojan. Zvao se Luciano Rajko,  ali svi smo ga zvali barba Čano. Pričao je on meni puno puta, stari ljudi vole ispričati svoju priču ponovo ispočetka svaki put kad te vide, kako je i on jedne noći sreo Orka,pa ću i ja vama ispričati tu priču.

Kad je barba Čano bio mlad nije bilo automobila kao sada. Kad je već odrastao,  vozio se on na svom traktoru svugdje, čak do Rušnjaka gdje se volio nalaziti sa svojim starim drugovima iz narodnooslobodilačke  borbe. Imao je on i motorin ,pod stare dane. Stari Tomos  kojim se vozio po kruh, u Žbandaj, u danima kad ga noge nisu više tako daleko nosile. No, kad je bio mlad išao je on pješke do  Žbandaja  i dalje.

Jedne večeri u svojoj mladosti, vračao se on tako noću iz Žbandaja. U Žbandaju je bila onda,a i sada je, oštarija ,a u oštariji veselo društvo, pa se mladi barba Čano dobro zabavio i dugo zadržao.Hodao je je on tako cestom koja vodi prema Kirmenjaku,a oko ceste rasla  gusta šuma. Šuška lišće na noćnom povjetarcu. Šuškaju male životinje u grmlju i uplašeno bježe ispred  barba Čana. Bila je topla ljetna noć, pa se svako toliko oglasi i koji zaljubljeni  ćuk, dozivajući svojim jezovitim glasom. Hodao je tako barba Čano i slušao zvuk svojih koraka kad odjednom  primijeti  on da uz njega korača veliki crni pas. Tako iznenada, bez  ikakvog zvuka. Ma,ne boji se barba Čano breka, ni velikih ni malih, ni nikakvih, pa ima u selu svaka kuća svog breka.

„Čigovi si ti? “pita barba Čano psa. Pas, naravo, ne odgovara. Teško je barba Čanu hodati tako u tišini, pa on rađe razgovara s psom. „Ma znan ja sve jude i sve breke u selu.“ kaže mu „Ma,ča u selu u četiri sela vuokolo. Sve breke u Žbandaju,Radmanima,Šušnjičima i Medvidičima sam vidija.“ Mjerka barba Čanopsa ,još malo prije mu se činilo da mu je pas do pojasa, a sad odjednom sve nešto mjeri, a pas mu do prsa. “ Ma tako velikog  bijabinzapošta“čudi se on. Što ga više gleda to mu se više pas čini nestvarnim,pa ispruži on ruku i pogladi psa, a pas ima krzno meko,kovrčavo, tako ugodno na dodir. Gladi barba Čano psa,a pas ga gleda umilnim pitomim očima i gura se sve bliže uz njega.“ Ma vero si ti velik  brek,a meni su noge trudne,forši bin te moga zajahat“, a pas se na to čučne i onako čučnut progura se barba Čanu  među noge. Sjedi Barba Čano na psu, noge mu ne dotiču tlo, a pas juri kroz šumu. „ Čo moj, ma koliko si velik ?“ pita barba Čano i gleda vrhove stabala kako promiču pored njih. Pogleda on prema dolje, a cesta daleko ispod vijuga kao tanka crta. Pas nogama ne dotiče tlo,nego lebdi u zraku. „Joh je meni!“ viče  barba Čano “Domislija san se :  ti si orko!!!“ Sjetio se barba Čano priča što su se pričale po selu  o orku i prepoznao ga. „ Brižna moja stara mati. Jedan sin joj je pošava Italiju i sad ima samo mene. Tornaj me orko doma mojoj materi“moli Barba Čano psa. I kad se sjetio svoje stare majke udovice Amalije,sjetio se on što mu je činiti. „ Sad se domišljan , da mi je moja mati povidala da ko dojde orko, da stavim livu pastolu na desnu nogu, a desnu pastolu na livu nogu,anke zvrnem i košulju,pak me orko mora slušati.“ Već je vidio i svjetla Kirmenjaka u daljini, pa brže bolje premješta cipele na krivu nogu i oblači košulju naopako, prije nego što ga orko odvede predaleko.  Čim je to napravio zatekne se on kako stoji nasred ceste  među prvim kućama u Kirmenjaku ,a  psu nigdje ni traga ni glasa.

Kažu da one koje je orko odnio nisu nikad više našli,ali Barba Čano i mnogi u našem selu spasili su se ovim malim lukavstvom.

                                                         Davor Žufić  

                                                      OŠ Tar-Vabriga 8.a